Autor: Mi­ro­slav La­zan­ski


Svi Je­vre­ji u svi­je­tu zbog isto­rij­skog sple­ta okol­no­sti jed­na­ko raz­mi­šlja­ju, ali lo­kal­no dje­lu­ju. Po­zna­vao sam ugled­ne za­gre­bač­ke in­te­lek­tu­al­ce Je­vre­je, dr Slo­bo­da­na Lan­ga, Slav­ka Gold­štaj­na i Mi­haj­la Mon­ti­lja. Lang i Gold­štajn če­sto su do­la­zi­li u re­dak­ci­ju li­sta „Da­nas“, a go­spo­di­na Mon­ti­lja, ko­ji je ra­dio u pro­to­ko­lu re­pu­blič­kog Se­kre­ta­ri­ja­ta za od­no­se s ino­stran­stvom u Za­gre­bu, sre­tao sam na di­plo­mat­skim kok­te­li­ma. Uvi­jek je bio ele­gan­tan s „ar­ma­ni“ kra­va­tom i zlat­nim „ro­lek­som“. I Slo­bo­dan Lang i Slav­ko Gold­štajn po­dr­ža­li su 1990. go­di­ne do­la­zak na vlast Fra­nje Tuđ­ma­na, isti­na s ma­lim re­zer­va­ma zbog ne­kih sta­vo­va o je­vrej­skom pi­ta­nju u nje­go­vim knji­ga­ma.
„Zna­te, ne­ke stva­ri oko re­vo­lu­ci­je i ko­mu­ni­zma Tuđ­man je pri­lič­no lu­cid­no uočio, ali je oko je­vrej­skog pi­ta­nja ostao na ni­vou pro­stog an­ti­se­mi­ti­zma“, re­kao mi je u ma­ju 1990. u re­dak­ci­ji za­gre­bač­kog li­sta „Da­nas“ go­spo­din Slav­ko Gold­štajn.
„Tuđ­ma­no­ve ka­sni­je knji­ge raz­li­ku­ju se od pr­vih, ali u knji­zi ‘’Rat pro­tiv ra­ta’’, ko­ja je iza­šla po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na, ima i vr­lo za­ni­mlji­vih, pa čak i re­la­tiv­no ko­rekt­nih sta­vo­va i dok­tri­nar­nih za­klju­ča­ka”, do­dao sam.
„Da? Ot­ku­da vam to?”
„Dio knji­ge pod na­slo­vom ‘’Par­ti­zan­ski rat u knji­žev­no­sti’’ na­pi­sao mu je dr Zo­ran Kon­stan­ti­no­vić, re­dov­ni član Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka, jer Tuđ­man je ta­da ra­dio i ži­vio u Be­o­gra­du i bio omi­ljen i vr­lo uti­ca­jan gost ra­znih par­tij­skih i dr­žav­nih ve­če­rin­ki na De­di­nju.”
„Ot­ku­da to zna­te?“
„Dr Zo­ran Kon­stan­ti­no­vić je naj­bo­lji drug mog oca. Bi­li su če­ti­ri go­di­ne u is­toj ba­ra­ci nje­mač­kog lo­go­ra za rat­ne za­ro­blje­ni­ke u Osna­bri­ku, kao ofi­ci­ri ju­go­slo­ven­ske kra­ljev­ske voj­ske. Tuđ­man je za vri­je­me svo­je slu­žbe u JNA u Be­o­gra­du vr­lo če­sto do­la­zio kod Zo­ra­na ku­ći, vo­di­li su du­ge raz­go­vo­re, ta­ko da znam ne­ke de­ta­lje po­li­tič­kog raz­mi­šlja­nja Tuđ­ma­na iz tog do­ba”…
Ka­da da­nas raz­mi­šljam o go­di­na­ma po­čet­ka tra­ge­di­je na pro­sto­ri­ma SFRJ, sje­tim se i tog raz­go­vo­ra sa go­spo­di­nom Gold­štaj­nom. Za­pra­vo, u to vri­je­me be­o­grad­ski Je­vre­ji sa go­spo­di­nom Ja­šom Al­mu­li­jem na če­lu i za­gre­bač­ki Je­vre­ji sa go­spo­di­nom Slav­kom Gold­štaj­nom na če­lu raz­mi­šlja­li su pot­pu­no dru­ga­či­je o sud­bi­ni Ju­go­sla­vi­je. A ka­da se Je­vre­ji iz dva gra­da u is­toj dr­ža­vi, ko­ja ni­je Izra­el, stra­te­ški po­li­tič­ki jav­no ne sla­žu, to je mo­glo da zna­či sa­mo da ta dva gra­da usko­ro i ne­će bi­ti u is­toj dr­ža­vi. I do­go­di­lo se.
Ne­ka­da­šnja SFRJ go­di­na­ma je, na ne­ki na­čin, ig­no­ri­sa­la Ja­se­no­vac kao naj­stra­vič­ni­ji lo­gor smr­ti u Evro­pi, je­di­ni lo­gor gdje su lju­di ži­vi spa­lji­va­ni u Pi­ci­li­je­vim pe­ći­ma, lo­gor u ko­jem su vr­še­ni zlo­či­ni na na­čin da su se i Njem­ci zgra­ža­va­li. Ubi­ja­ni su Sr­bi sa­mo za­to što su Sr­bi, Je­vre­ji sa­mo za­to što su Je­vre­ji, Ro­mi sa­mo za­to što su Ro­mi i Hr­va­ti za­to što su bi­li an­ti­fa­ši­sti. Ubi­je­no je i ne­ko­li­ko Slo­ve­na­ca, me­đu ko­ji­ma i moj djed i stric. U lo­go­ru „Tri C“ za po­li­tič­ke za­tvo­re­ni­ke, gdje su za­to­če­ni bi­li na go­loj li­va­di, pod ve­drim ne­bom bez vo­de i hra­ne. U onoj ve­li­koj Ju­go­sla­vi­ji bi­lo je ne­ko­li­ko na­uč­nih sku­po­va o lo­go­ru Ja­se­no­vac, ali sve ne­ka­ko skrom­no i bez pre­ve­li­kog pu­bli­ci­te­ta. Sve u kon­tek­stu bo­ja­zni da se ne­ki ne na­lju­te, sve u ime brat­stva i je­din­stva.
Sve do iz­grad­nje ve­li­kog spo­me­ni­ka-cvi­je­ta po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, pro­stor ja­se­no­vač­kog pa­kla bi­le su li­va­de i mo­čva­re sa vr­ta­ča­ma, hr­pe ci­gli i ope­ke, d­je­lo­vi la­na­ca, osta­ci Pi­ci­li­je­vih pe­ći, dje­lo­vi ba­ra­ka, iz­me­đu ko­jih su gmi­za­le zmi­je bje­lo­u­ške. Je­di­ni znak da je tu bio naj­stra­šni­ji lo­gor smr­ti i ge­no­ci­da bi­la je jed­na obič­na dr­ve­na ta­bla sa pe­to­kra­kom zvi­je­zdom. Znam to, jer sam sva­ke go­di­ne za Dan bor­ca, za­jed­no s ocem, obi­la­zio te li­va­de i po­la­gao vi­je­nac kod te ta­ble. I na tom mje­stu sli­kao se kao kli­nac od de­set go­di­na. Pa nam je pred­sjed­nik op­šti­ne Ja­se­no­vac, kod ko­ga smo oti­šli da ga pi­ta­mo za­što ma­lo ne ure­de taj pro­stor, re­kao ta­da ka­ko „dru­go­vi iz Za­gre­ba že­le da na tom mje­stu po­dig­nu tvor­ni­cu“. Po­sle tvor­ni­ce smr­ti, opet tvor­ni­ca?
Za­što nam se i da­nas do­ga­đa Ja­se­no­vac? Za­to što su ga Sr­bi iz Sr­bi­je u pro­te­klim vre­me­ni­ma bi­li za­bo­ra­vi­li. Za­to što ne­ki u Hr­vat­skoj i po­sle to­li­ko go­di­na ni­ka­ko da od­lu­če da li da­na­šnja Hr­vat­ska na­sta­vlja kon­ti­nu­i­tet usta­ške NDH, ili an­ti­fa­ši­stič­ke Hr­vat­ske? Ako ne­ka uli­ca i da­nas no­si ime vi­so­kog usta­škog funk­ci­o­ne­ra Mi­le Bu­da­ka, ma­kar on bio i osred­nji knji­žev­nik, ako se pred fud­bal­sku utak­mi­cu Hr­vat­ske s Nje­mač­kom u broj me­đu­sob­nih su­sre­ta ubra­ja­ju i utak­mi­ce iz­me­đu Raj­ha i NDH, on­da je že­lja za kon­ti­nu­i­te­tom NDH kod ne­kih oči­to pri­sut­na.
A Je­vre­ji iz Za­gre­ba? Gold­štaj­no­vi bi ma­lo na ko­me­mo­ra­ci­ju u Ja­se­no­vac, ma­lo u Blaj­burg. Pa ka­da iz hi­lja­de gr­la gle­da­la­ca na fud­bal­skoj utak­mi­ci Hr­vat­ske i Izra­e­la, ne­dav­no u Osi­je­ku, od­jek­ne ur­lik „za dom sprem­ni“, on­da go­spo­do ne­ma ču­đe­nja. Za­pra­vo, ma­lo me ču­di da na toj utak­mi­ci ru­ko­vod­stvu re­pre­zen­ta­ci­je Izra­e­la ni­ko iz izra­el­ske am­ba­sa­de u Za­gre­bu ni­je na li­cu mje­sta ras­tu­ma­čio ko­li­ko je Je­vre­ja po­bi­je­no u Ja­se­nov­cu uz taj po­klič.
Pa igraj­te i da­lje. Fud­bal, no­go­met…www.iskra.co